Psihologija, Sport

BLOG GOST: ANDRIJA GERIĆ

blog-gost-andrija-geric

Andrija Gerić danas se bavi poslom koji ga ispunjava. I prilično je zauzet. Sastali smo se oko 21 h, kada je završio radionicu sa učenicima jedne privatne škole u Novom Sadu.

Razgovor sa njim na temu sporta počela sam pitanjem: Koliko često igra odbojku u novije vreme?

“Jednostavno sam presekao i otišao iz odbojke. Retko uzimam loptu i ne gledam snimke” -kaže moj gost i dodaje da mu je dečački san bio da igra u Italiji.

Priča mojih prijatelja sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja koji su bili vrhunski sportisti, svodi se na sledeće: ili postaju treneri, ili se skoro pa nikada ne vraćaju na stare staze. Sredine nema.

Tako je moj sugrađanin odlučio da smeč i servis s odbojkaškog, preseli na teniski teren i radi sa mladim teniserima, ostalim sportistima kao i igračima koji su na zalasku karijere, ali -verbalno. Njegova uloga danas je da mentalnim koučingom olakša i jednima i drugima. 

JA PODEŠAVAM NJIHOV NAČIN RAZMIŠLJANJA RAZGOVOROM I MOTIVACIONIM PRISTUPOM. UZIMAM U OBZIR PROTIVNIKA, TIP PODLOGE, VREMENSKU ZONU … 

Složili smo se da su to zapravo spoljni faktori koji nisu dovoljni za uspeh.

A, šta je sa unutrašnjim?

Znam da su oni bitniji, što moj gost i potvrđuje. Njegov mentalni trening koncipiran je da svako radi na svom „putu“ gde prečice ne postoje. Kako kaže, nema  gotovih rešenja.

Čitajući knjige na temu psihologije često se susrećemo sa činjenicom da niko umesto nas samih ne može da utiče na naša razmišljanja, uverenja, blokade. Dok sami ne shvatimo šta je najbolje za nas, napretka NEMA.

Za to je neophodno VREME.

O TENISU

Pričajući na temu mentalnog treninga u tenisu, konstatujemo da je uloga roditelja ogromna. Oni treba da budu uključeni ali ne “preuključeni”, kako Andrija kaže. Roditelji treba da budu roditelji.

Specifičnost belog sporta je ta da deca relativno rano ulaze u trenažni proces. Kao teniski trener, a usled sve manje uključenosti dece u sport, u našem porodičnom Klubu prilagodili smo programe za decu od 3 i po godine naviše. Ne iz razloga da bi svako trebao biti svetski broj 1,2, ili 5 već, činjenice da roditelji sve manje vremena provode sa decom.

 

Zaključujemo da veliki broj dece NEMA DETINJSTVO. Ulaganja su velika, očekivanja još veća. E, baš tu nastupa Andrija i pokušava da napravi balans. I, verujem da nije lako jer pored tehnike, taktike i fizičke spremnosti za koju smo  zaduženi mi kao treneri, mora postojati osoba koja će sportistu „podići“ kada treba.

On igrače ohrabruje da uzmu u obzir stvari i sutuacije na koje imaju uticaj. Prisetili smo se priče Novaka Đokovića koji skandiranje imena protivnika na jednom velikom turniru okreće u svoju korist.

Sa igračima razgovaram na temu kako da samopouzdanje bude problem protivnika, nastavlja Andrija.

Vratili smo se na njegovu igračku karijeru koja je mojoj ali i starijim generacijama ostala interesantna, nostalgična. 

SAV SAM SE NAJEŽIO KADA JE U SIDNEJU INTONIRANA HIMNA NAŠE ZEMLJE

Svima u reprezentaciji bila je velika čast da igramo za svoju zemlju. Bio je to lep period, stekao sam lepa prijateljstva ali kako kaže: SVE JE OSTALO U PROŠLOSTI.

Da se snovi ostvaruju Andrija je potvrdio sećanjima na Olimpijske igre 1992. godine kada je sa drugarom pored mora jeo čips i gledao odbojku. Na sledećoj Olimpijadi,  već je  bio u dresu reprezentacije u Atlanti.

Na rituale je, kaže, obraćao veliku pažnju- vreme kada ide na spavanje, kojom nogom kroči na teren, način obuvanja čarape. Smejemo se.

Zaista je bilo zadovoljstvo napisati još jednu sportsku priču i zajedno sa Andrijom prisetiti se detinjstva i novosadske Vojvodine čije sam utakmice rado posećivala 🙂

 

 

Foto: Privatna arhiva

Podeli:
error: Content is protected !!