Neko ranije, neko kasnije, važno je pronaći je.To je ona, Nulta granica kako je naziva John Wiley u istoimenoj knjizi
Da li je u pitanju samo okruženje u kojem se nalazimo, hobi koji upražnjavamo, posao kojim se bavimo, jedno je važno: osetiti tu tananu nit koja nas čini srećnim.
“Mesto na kojem prošlost ne postoji”
Ali ne u klasičnom smislu, već oslobođeni od svih stvari koje nam ometaju svakodnevicu – problema, briga.
Gde smo sada, a gde bi mogli biti?
Počnimo od toga da je danas 1. januar i da smo doneli odluku da krenemo sa vežbanjem. Da li imamo viziju kakvi želimo da budemo za šest meseci? Ili je u pitanju samo koncept zdrave navike koju želimo da uvrstimo u svakodnevicu, i tu se zaustavljamo?
” Motivacija pokreće”
Šta je ono što nas ispunjava?
Realno gledano, univerzalnog recepta -nema. Nekom prija boravak u prirodi, bavljenje sportom, čitanje knjige, ručni rad, hortikultura, odlazak na wellness. U mom slučaju radi se o plivanju. Osećaj dok se probijam kroz vodu, svaki udisaj i izdisaj. Osluškujem telo. Sama sam, opuštena, ne žurim.
Nedavno mi je na bazenu prišao jedan gospodin i rekao: “Vidi se da uživate“…
Važno je -OSLOBODITI MISLI
Razmišljajući na tu temu, a pre čitanja knjige Nulte granice, uhvatila sam sebe u situaciji kada mi ideje same naviru, postajem kreativna, osmišljavam nove projekte/ideje.
Odakle to? Jednom rečju-umirio se um. Bavi se nekim drugim stvarima, budi se kreativnost. Dragoceno.
Kako kaže autor s početka teksta – Kada ste nula, sve vam je na raspolaganju. Šta to znači?
Situacije koje nas okružuju su zapravo igračke sa kojima se igra naš um da bismo bili u uvereni da smo MI glavni kreator sopstvenog života. Istina je, mi nismo glavni, i prava čuda se dešavaju onda kada ostavimo te igračke i počnemo da verujemo u jedno mesto unutar nas u kojem nema granica.
Nedavno sam čitala interesantan tekst o mladoj hrvatskoj teniserki Doni Vekić (devojci Stena Vavrinke). Ona potiče iz sportske porodice, baka Lidija bila je profesorka fizičkog vaspitanja, “lansirala ” je Davora Šukera, deda Branko fudbaler, majka atletičarka, brat Bruno fudbaler. Odgajana u sportskom maniru, Dona je pre tenisa trenirala gimnastiku. Povreda ju je udaljila od preskakanja kozlića. Bila je tužna.
U jednom trenutku, zamolila je oca da je odvede na tenis. Bila je to ljubav na prvi pogled, baš onakva kakvom istinska ljubav mora biti – bolna! I s tako povređenom nogom, i bez obzira na to što je reket bio tek niži od nje, a ona imala samo šest godina – rekla je roditeljima: ‘Mama, mama! Tata, tata! To je to’!
Svi imamo nultu granicu – bez obzira na godine, pol. I prava je sreća pronaći je. Ja jesam, i upravljam situacijom da je na nedeljnom nivou imam što češće. Ukoliko mi ne mislimo na sebe, drugi neće. Možda i ne treba.
Da li ste vi našli svoju Nultu granicu?
Foto:Pixabay, Getty, Unsplash
PREPORUČUJEMO:
