KAKO UTIŠATI MISLI?
“Oni koji nisu pronašli svoje istinsko bogatstvo, blistavu radost Bića i duboki mir koji ide sa njom – a koji je nemoguće uzdrmati – prosjaci su, čak i ako poseduju veliko materijalno bogatstvo.”
Ova rečenica zabeležena je u knjizi “Moć sadašnjeg trenutka” Ekarta Tola (Eckhart Tolle). Jedna od najprodavanijih knjiga iz oblasti duhovnosti uči nas da u našim životima ne postoji ni prošlost, ni budućnost- već samo sadašnjost. Kako autor kaže, ona je sve što imamo. Kada malo bolje razmislimo, i jeste. Ceo naš život odvija se SADA i niko nam ne garantuje da će budućnost doći. S druge strane, prošlost je negde iza naših leđa. Međutim, prošlost se prožima kroz sadašnji trenutak. Verovatno i u budući…
Kako utišati misli? Kako nadvladati um?
UM- glas u našoj glavi koji nikad ne prestaje govoriti. Taj glas je skup naših uobičajenih misaonih procesa. Nažalost, za mnoge ljude je ovaj monolog sam po sebi pretežno negativan i na kraju završava tako da uslovljava um. Prisutnost tada postaje svesnost o glasu u našoj glavi i razlozima koji se nalaze iza naših misaonih procesa. Otkriće ove dimenzije svesti sledeći je korak u evoluciji čovečanstva.
Poslednjih godina, većinu problema s kojima se susrećemo kao vrsta, generiše naš um. I to u tolikoj meri da su već i različite religije i drevni učitelji ukazivali na patnju s kojom se suočavamo. Da bismo izbegli ovu zamku, važno je ući u novu fazu svesti tako što ćemo svest o prisutnosti učiniti delom našeg života. To će nam omogućiti da otkrijemo neverovatne promene u načinu na koji mislimo, povezujemo se s drugim ljudima i reagujemo na događaje u svom životu.
Otkrićemo, takođe, da je većina našeg nezadovoljstva uzrokovana našim mislima, a ne toliko stvarnom situacijom. Ekart nam to objašnjava kroz primer naše ljutnje tokom situacije čekanja u redu; naime, u većini slučajeva mi smo iznervirani i ljuti ne zbog činjenice da stojimo u redu, nego zbog toga što smo uvereni da je samo čekanje u redu loše.
Um je izvanredan instrument ako se koristi ispravno. Međutim, ako se koristi pogrešno, postaje veoma destruktivan. Da se izrazim preciznije, ne radi se o toliko o tome da vi koristite svoj um pogrešno – uglavnom ga ne koristite uopšte. On koristi vas. To predstavlja bolest. Vi verujete da ste isto što i vaš um. To je zabluda. Instrument je preuzeo kontrolu nad vama
Shvatajući da imamo moć nad glasom u našoj glavi i da imamo izbor, možemo kontrolisati naše misli i transformisati naš život. Tim otkrićem i mogućnošću dodavanja mentalnog komentara, a čime imamo priliku promeniti našu svest, mi se možemo osloboditi nezadovoljstva.
VEZA IZMEĐU LJUBAVI I PRISUTNOSTI
Istinska priroda ljubavi je snažna, prijanjajuća emocija koju osećamo prema drugom ljudskom biću. Nažalost, ta emocija obično ne traje dugo i može se vrlo lako pretvoriti u svoj suprotni oblik: mržnju. Međutim, u ljudima postoji i dublja svest od prolazne emocije ljubavi. Ekart to stanje identifikuje kao svest o prisutnosti.
Prisutnost uma uklanja sve nesvesne predrasude ili etikete koje imamo o nekoj osobi i omogućuje nam povezivanje s njenom svesnošću. Tada možemo početi voleti druge onoliko koliko i sebe i tada je to prava ljubav oslobođena od osećaja. Ovo je osnovno učenje mnogih religija. I kao što je rekao Isus Hrist : “Ljubite bližnjega svoga kao samoga sebe”. Time ne zamenjujemo emocionalnu vezanost koju osećamo za voljenu osobu, ali obuhvatamo duhovno prihvatanje svakog ljudskog bića.
Da bi naša veza funkcionisala, moramo izaći iz svog uma tako što ćemo biti prisutni s tom osobom. Omogućavajući nam da ih gledamo i komuniciramo bez ikakvih mentalnih oznaka koje bi zamutile naš sud. To ne znači kraj nesuglasica, već dublje razumevanje motiva koji stoje iza njih. Stoga je prisutnost preduslov za dubok i zadovoljavajući odnos s drugim čovekom. Bez toga, naša veza mogla bi se učiniti frustrirajućom i neispunjavajućom.
VEŽBANJE PRISUTNOSTI
To možemo učiniti izlaskom iz nesvesnog sna o razmišljanju i fokusiranjem na naše osećajne percepcije, onako kako se javljaju. Vežbanje prisutnosti je zadržavanje našeg stanja svesnosti, naših misli, osećaja i svega ostalog, u sadašnjosti.
Postoji mogućnost da otkrijemo da ovo usporava naše misaone procese do te mere, da počinjemo primećivati praznine između misli. Vreme koje provodimo čekajući bilo stvari, ljude ili dok stojimo u redu, dobra je prilika za ulazak u stanje svesnosti o prisutnosti.
Možemo se koncentrisati na svoje disanje, na otkucaje srca, okolinu i ljude oko nas. Isto tako, vreme koje provodimo u vožnji dobra je prilika da budemo prisutni. Krajnji cilj je korišćenje spoljniih okolnosti za stvaranje unutrašnjeg prostora koji promiče nastajanju prisutnosti. Tako ćemo se rešiti teskobe i nezadovoljstva koji se često javljaju kao rezultat tog glasa u našoj glavi. Negativnost koju osećamo većinom je rezultat našeg uma. Ona uslovljava žaljenje, nezadovoljstvo, osećaj krivice, neuspeha i drugih mentalnih obrazaca koji ograničavaju naše lične odnose.
Biti u sadašnjosti znači moći se uzdići iznad uslovljavanja UMA i reagovati na situacije na način koji nije disfunkcionalan. Naš identitet tada dolazi sa dubljeg mesta svesnosti koje nam omogućuje uistinu zadovoljavajući i skladan odnos s drugim ljudima.
Foto:Pixabay
ŠTA NAM SE DESILO?
Ljudi kažu da svaka kriza iznedri nešto dobro, međutim, da li je uvek tako? Smatrala sam da je period kroz koji prolazimo trebao otvoriti neka nova vrata-vrata ljudskosti koja nam kao društvu nedostaju
Posmatrajući svet oko sebe stičem utisak da bi moglo biti bolje, mnogo bolje.
Zašto skrivamo emocije i gde je nestala bliskost?
Zašto “pakujemo” istinu?
Zašto kritikujemo, a ne hvalimo druge?
Zašto smo postali sebični?
Zašto je nekultura pobedila kulturu?
Zašto je forma postala bitnija od suštine?
Zašto pristajemo na kompromise koji su daleko ispod našeg soptvenog minimuma?
Zašto nam komšija više nije najbolji prijatelj?
Zašto u pričama sa prijateljima radije pričamo o problemima?
Zašto nedelja više nije praznik?
Diktira li nam neko da treba biti onako kako ne treba ili smo sami krivi? …
NISAM RAZOČARANA.
PITAM SE: U KOM PRAVCU IDEMO?
U razgovoru sa prijateljima dolazim do zaključka da nam svima nedostaje toplina odnosa sa porodicom, partnerom, društvom. Sve smo to nekada imali. U novije vreme vodimo instant život- konzumiramo instant hranu, donosimo instant odluke, upuštamo se u instant veze. Da li smo takvi zapravo od rođenja i imaju li spoljni faktori baš toliki uticaj na nas danas?
KO SAM JA?
Odgovor na ovo pitanje potražila sam od dr med. Zorana Milivojevića čiju sam knjigu Psihologistički spisi dobila od autora na poklon.
On smatra da svi odgovori na pitanje “Ko sam ja” koje osoba smatra istinitim sačinjavaju njen identitet. A kada neko ima teškoće da odredi samog sebe, tada govorimo o krizi ili konfuziji identiteta. Kada se zapitamo kakva je stvarnost izvan nas: “Kakvi su ljudi?”, “Kakav je svet?”, svi odgovori na pitanja čine naš identitet sveta, pogled na svet ili svetonadzor. Ljudi imaju veoma različite svetonadzore: za neke su drugi ljudi pretežno dobri, za druge pretežno loši; za neke je svet lepo mesto, za druge je hladno i ružno. Svako formira svoj pogled na svet u skladu sa svojim ranim iskustvima, sa tim šta su mu o drugim ljudima i svetu govorili autoriteti kojima je verovao. Dete je otac čoveka-Frojd. Znači li to da bi trebali biti srećni ukoliko smo imali autoritete sa ljudskim vrednostima? Definitivno, da. Ovde prepoznajem ulogu oca, odnosno staratelja kao veoma važnu u razvoju svakog pojedinca.
Milivojević u knjizi govori i o ulozi novca. Mišljenja je da kada ljudi nemaju dovoljno novca da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe-kada žive u zoni relativnog siromaštva-oni povezuju nedostatak novca sa osećanjem životnog nezadovoljstva.
MRZOVOLJA
Još jedna od činjenica koja, po mom mišljenju, ima veze sa temom bloga je mrzovolja. Pisac navodi da postoje dva razloga za mrzovolju (kojoj odolevaju samo deca i mladi). Prvi je kada se ljudi ne osećaju dobro u svojoj koži. Drugi razlog je nezadovoljstvo svojom životnom situacijom, a ne vide načina kako da je promene.
Problem sa mrzovoljnim ljudima je što negativno utiču na druge. Njene agresivne reakcije su često neopravdane ili preterane zato što svu lošu emociju koja je nastala iz jednog razloga, neselektivno “prazne” na ljude sa kojima smo u kontaktu.
ZLURADOST
Od malih nogu izloženi smo raznim pričama, bilo kroz literaturu, bilo kroz filmove, u kojima se na vrlo pojednostavljen način predstavlja borba dobra i zla. Problem sa ovakvim idejama dobra i zla nastaje onda kada se one prenesu u međuljudske odnose. Na našim prostorima je osećanje zavisti glavna podloga za zluradost-smatra ovaj psihooterapeut. Zavist može da bude prepoznata kao takva kod onoga ko je oseća, ali veoma često je nisu svesni ljudi koji je osećaju. Ono čega su svesni jeste da ih neko “jako nervira” iako ne znaju da objasne zbog čega…
DA LI JE LJUBAV LEK ZA SVE?
Ljubav je emocija u čijoj osnovi je emocionalno vezivanje za predmet ljubavi, zbog čega se osoba koja voli oseća povezanom, pripadajućom sa onim što voli.
Mi smo zajednica u dubokoj krizi kojoj je potrebno povratiti kolektivno samopoštovanje i samoljubav-po sistemu ceniti sebe i druge. Zato je veoma važno pronaći pozitivnu reč kojom se opisuje odnos “svoje volim i poštujem, tuđe poštujem”. Kada postoji reč, tada i pojava koju ona označava lakše postaje društvena stvarnost.
Imam utisak da većina ljudi nije potpuno svesna da je život sazdan od trenutka. I da nema reprizu. I da vreme teče. I da nema mesta ružnom ophođenju prema drugima, ružnim mislima, osećanjima. I da je svaki dan jedan mikrosvet koji treba živeti, i proživeti-najbolje što umemo. I da je ključ rešenja duboko u nama i empatiji koja društvu toliko nedostaje…
Foto:Pixabay
ANDRIJA GERIĆ: NOVA PROFESIJA NAKON BOGATE IGRAČKE KARIJERE
Andrija Gerić danas se bavi poslom koji ga ispunjava. I prilično je zauzet. Sastali smo se kada je završio radionicu sa učenicima jedne privatne škole u Novom Sadu.
Razgovor sa njim na temu sporta počela sam pitanjem: Koliko često igra odbojku u novije vreme?
“Jednostavno sam presekao i otišao iz odbojke. Retko uzimam loptu i ne gledam snimke” -kaže moj gost i dodaje da mu je dečački san bio da igra u Italiji.
Priča mojih prijatelja sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja koji su bili vrhunski sportisti, svodi se na sledeće: ili postaju treneri, ili se skoro pa nikada ne vraćaju na stare staze. Sredine nema.
Tako je moj sugrađanin odlučio da smeč i servis s odbojkaškog, preseli na teniski teren i radi sa mladim teniserima, ostalim sportistima kao i igračima koji su na zalasku karijere, ali -verbalno. Njegova uloga danas je da mentalnim koučingom olakša i jednima i drugima.
JA PODEŠAVAM NJIHOV NAČIN RAZMIŠLJANJA RAZGOVOROM I MOTIVACIONIM PRISTUPOM. UZIMAM U OBZIR PROTIVNIKA, TIP PODLOGE, VREMENSKU ZONU …
Složili smo se da su to zapravo spoljni faktori koji nisu dovoljni za uspeh.
A, šta je sa unutrašnjim?
Znam da su oni bitniji, što moj gost i potvrđuje. Njegov mentalni trening koncipiran je da svako radi na svom „putu“ gde prečice ne postoje. Kako kaže, nema gotovih rešenja.
Čitajući knjige na temu psihologije često se susrećemo sa činjenicom da niko umesto nas samih ne može da utiče na naša razmišljanja, uverenja, blokade. Dok sami ne shvatimo šta je najbolje za nas, napretka NEMA.
Za to je neophodno VREME.
O TENISU
Pričajući na temu mentalnog treninga u tenisu, konstatujemo da je uloga roditelja ogromna. Oni treba da budu uključeni ali ne “preuključeni”, kako Andrija kaže. Roditelji treba da budu roditelji.
Specifičnost belog sporta je ta da deca relativno rano ulaze u trenažni proces. Kao teniski trener, a usled sve manje uključenosti dece u sport, u našem porodičnom Klubu prilagodili smo programe za decu od 3 i po godine naviše. Ne iz razloga da bi svako trebao biti svetski broj 1,2, ili 5 već, činjenice da roditelji sve manje vremena provode sa decom.
Zaključujemo da veliki broj dece NEMA DETINJSTVO. Ulaganja su velika, očekivanja još veća. Tu nastupa Andrija i pokušava da napravi balans. I, verujem da nije lako jer pored tehnike, taktike i fizičke spremnosti za koju smo zaduženi mi kao treneri, mora postojati osoba koja će sportistu „podići“ kada treba.
On igrače ohrabruje da uzmu u obzir stvari i sutuacije na koje imaju uticaj. Prisetili smo se priče Novaka Đokovića koji skandiranje imena protivnika na jednom velikom turniru okreće u svoju korist.
Sa igračima razgovaram na temu kako da samopouzdanje bude problem protivnika, nastavlja Andrija.
Vratili smo se na njegovu igračku karijeru koja je mojoj ali i starijim generacijama ostala interesantna, nostalgična.
SAV SAM SE NAJEŽIO KADA JE U SIDNEJU INTONIRANA HIMNA NAŠE ZEMLJE
Svima u reprezentaciji bila je velika čast da igramo za svoju zemlju. Bio je to lep period, stekao sam lepa prijateljstva ali kako kaže: SVE JE OSTALO U PROŠLOSTI.
Da se snovi ostvaruju Andrija je potvrdio sećanjima na Olimpijske igre 1992. godine kada je sa drugarom pored mora jeo čips i gledao odbojku. Na sledećoj Olimpijadi, već je bio u dresu reprezentacije u Atlanti.
Na rituale je, kaže, obraćao veliku pažnju- vreme kada ide na spavanje, kojom nogom kroči na teren, način obuvanja čarape. Smejemo se.
Zaista je bilo zadovoljstvo napisati još jednu sportsku priču i zajedno sa Andrijom prisetiti se detinjstva i novosadske Vojvodine čije sam utakmice rado posećivala 🙂
Foto: Privatna arhiva
DESIMIR D. IVANOVIĆ: KOUČING KAO POTREBA SAVREMENOG ČOVEKA
Imam utisak da većina ljudi nije sasvim spremna da upozna najsuptilnije delove sopstvene ličnosti. Suočavanje sa svojom istinom, strahovima i blokadama samo su neki od aspekata sve popularnije metode unutrašnjeg čišćenja
Prethodnih šest meseci pohađala sam Školu lajf koučinga u Beogradu.Moram priznati da je s početka bila prisutna izvesna doza rezerve imajući u vidu zadiranje u najdublje slojeve ličnosti, i mogućnost da ću spoznati i neke tamnije strane svog Ja.
MEĐUTIM, DESILO SE TO DA SAM UPOZNALA SEBE, SVOJE ŽELJE, POTREBE, MOGUĆNOSTI. JEDNOM REČJU, POSTALA SAM SVESNA ISTIH ALI I SVEGA ONOGA NA ČEMU JOŠ TREBA DA “PORADIM”
Moj mentor, gospodin Desimir D. Ivanović bavi se razvojem ljudskih resursa. Godinama je radio u inostranstvu i ima izuzetno bogato iskustvo u psihoterapiji. U nastavku testa, zajedno vas upoznajemo sa Koučingom i Kliringom o kojima delimo isto mišljenje, a to je da je ono neophodno savremenom čoveku.
Dugo godina bavite se razvojem ljudskih potencijala i psihoterapijom. Međutim, sve više ljudi interesuje se za koučing. Šta zapravo znači biti life coach i na koji način sebe menjamo primenjujući ovaj pristup?
Biti kouč znači spremnost i strpljenje da se sasluša i razume neka osoba i shvati njeno funkcionisanje na privatnom i poslovnom planu. U tom procesu, sagledavaju se prepreke i unutrašnje sabotaže, koje koče i ometaju njeno napredovanje. Koučing takođe podrazumeva pomoć i podršku u prevazilaženju blokada, te tako osigurava ostvarivanje određenih ciljeva. U širem smislu, on predstavlja napredovanje i realizaciju prirodnih potencijala i stečenih znanja i veština svakog pojedinca.
Agencija Dijada osnovana je davne 1993. godine i zapravo ste Vi jedan od utemeljivača koučinga i kliringa u našoj zemlji. Koliko se menjalo interesovanje ljudi da se bave radom na sebi od 90-ih godina prošlog veka do danas?
Koučing u svetu uzima maha tek u poslednjih dvadesetak godina. Do pre desetak godina, u našoj zemlji bilo je svega nekoliko osoba koje su upražnjavale koučing i koje su završile skupe obuke u razvijenim zemljama. Cene tih obuka su se tada kretale od 5 do 12 hiljada evra. Ja sam u Parizu, u njihovom Institutu za profesionalnu orjentaciju, u leto 2010. godine održao predavanje o primeni kliringa u koučingu, nakon čega sam u njihovom Evropskom institutu za kliring (IEC – Institut Europeen de Clarification) zajedno sa francuskim kolegama radio na izradi jednog novog programa za obuke iz koučinga po ovoj, Kliring, metodi.
Po povratku u Srbiju, uveren da će potrebe za koučingom biti sve izraženije, posebno u firmama, kao i da obezbedimo kvalitetnu a ipak znatno nižu cenu obuke, pokrenuli smo ovaj program treninga koji i dalje radimo. U poslednjih nekoliko godina, koučing je postao veoma popularan i u našoj zemlji, ali su to pratile i određene porvšnosti u kvalitetu škola – modela i dužini treninga.
Jednom prilikom izjavili ste da “ljudska potreba za ljubavlju i prisnošću nastaje kao rezultat komunikacije”. Na koji način možemo “ozdraviti” komunikaciju prvenstveno sa sa sobom, posle i sa drugima?
Komunikaciju sa samim sobom možemo ozdraviti tako što ćemo uspostaviti veću unutrašnju demokratiju između različith segmenata sopstvenog bića.
VEĆINA ONIH KOJI SU U PROBLEMIMA SVAKE VRSTE, ZAPRAVO JE ZAPOSTAVILA DA SLUŠA I UVAŽI POTREBE SVOG TELA, EMOCIJA I INTUICIJE, I NALAZI SE U STANJU NEKE MENTALNE DIKTATURE
Moramo početi od samoga sebe, prepoznavati i uvažavati celovitost sopstvenog bića i sve njegove signale i potrebe. Kako budemo napredovali u ostvarivanju te sopstvene unutrašnje harmonije i mira u samome sebi, tako ćemo se lakše i brže razumeti sa drugima i ostvarivati dublje i kvalitetnije odnose na principima međusobne zdrave razmene.
Čarls Berner je idejni tvorac psihoterapeutske metode nazvane Kliring. Obuka za klirere koju sprovodite u Srbiji traje tri godine. Možemo li reći suštinu unutrašnjeg čišćenja? Kako izgleda to pravo JA?
Kliring je nastao u Americi i to je engleski termin, koji možemo prevesti kao pročišćavanje. Naime, čovekov unutrašnji sistem je u manjoj ili većoj meri, zavisno od pojedinca, kontaminiran raznim mentalnim i emocionalnim sadržajima iz bliže i dalje prošlosti, što permanentno vuče njegovu pažnju ka unutra, u intravertnost, strahove i nesigurnost, te tako limitira njegove potencijale i sposobnosti za suočavanje sa spoljašnjom stvarnošću. Potreban je terapijski rad da bi se to promenilo i da ti uzroci iz prošlosti budu otkriveni i oslobođeni.
Čovekovom pravom Ja neophodno je povratiti prvobitnu čistoću i bistrinu, kako bi bio u stanju da ispravno sagledava realnost i donosi najbolje odluke. To oslobađanje i unutrašnje pročišćavanje se odvija kroz različite slojeve, površinske i dublje, kao što je prikazano na skali.
Imam utisak da savremeni čovek nije spreman za suočavanje sa istinom. Prema Vašem mišljenju, koji je razlog tome?
Savremeni čovek je u permanentnoj borbi za opstanak, te u stalnom konfliktu između ličnih, porodičnih i širih društvenih interesa. Iz tih razloga prinuđen je da pravi brojne kompromise, koji su po pravilu na štetu Istine.
Jedan od načina da spoznamo svoju istinu je Intenziv prosvetljenja. Njegov cilj je tranformacija. U pitanju je proces koji nam menja životni tok i usmerava na nešto čega do sada nismo bili svesni da nam je važno. Možemo li reći nešto na temu suočavanja sa istinskim prioritetima svakog od nas?
Intenziv direktnog iskustva istine ili prosvetljenja, čiji je izumitelj takođe Čarls Berner, predstavlja jednu vrstu inkubatora ili oaze, na kojoj je čovek, u periodu od nekoliko dana, odvojen od svakodnevnog života i borbe za opstanak, te okrenut svojoj unutrašnjoj suštini i višem smislu sopstvenog postojanja. Organizacija i tehnike rada su u skladu sa savremenim životnim uslovima i pružaju učesnicima izvanrednu priliku za probojna i transofmaciona iskustva na planu čišćenja i dubljeg razumevanja samoga sebe, drugih ljudi i života uopšte.
Početkom oktobra, Dijada organizuje još jedan ciklus obuke za Life Coaching. Šta je ono što će polaznici naučiti?
Ciklus obuke koji se sprovodi u Dijadi traje 6 meseci i odvija se kroz 6 mesečnih vikend radionica. Ukupno 120 sati, uključujući i domaće zadatke u drugom delu obuke. Prve tri radionice se odnose na lični rad i iskustva koja učesnici stiču na samom sebi primenjujući određene principe i alate iz kliringa – metode koja se primenjuje u Dijadinom sistemu koučinga.
U drugom delu obuke, učesnici se obučavaju kako da rade sa drugima. Specifičnost kliringa je u tome da se radi na svim aspektima čoveka: mentalnom, emocionalnom, telesnom, energetskom i duhovnom – intuitivnom. Principi i alati za rad su bazirani na naučnim osnovama i zakonima “uzroka” i “posledice”, što obezbeđuje trajnost u ostvarenim promenama i sticanju novih sposobnosti i veština.
Zainteresovani za šire informacije i učestvovanje u na programima mogu se javiti na adresu: dijada@mts.rs ili putem telefona 064 194 55 91.
Foto:Privatna arhiva, Pixabay
EMOCIONALNA PREOSETLJIVOST- PREDNOST ILI MANA?
Preosetljivost koju često posmatramo kao negativnu stranu ličnosti, nije ništa drugo do obraćanje pažnje na pojedinosti o kojima većina “normalnih” ljudi i ne razmišlja ili im promiču. To ume da bude naporno jer nervni sistem opterećujemo velikom količinom informacija, a psihološki zamor iziskuje više energije od fizičkog.
GDE JE GRANICA DO KOJE TREBA IĆI UKOLIKO ŽELIMO SEBE DA SAČUVAMO OD NEPRIJATNIH SITUACIJA, TOKSIČNIH LJUDI I MESTA KOJA NAM NE PRIJAJU ?
DOES
Spisateljica Elejn Aron osmislila je akronim DOES (engl. D-Depth of processing, O-Overstimulation, E-Emotional Reactivity, S-Sensing of Subtle) koji donekle definiše glavne crte hipersenzitivnih ličnosti.
Dubina procesuiranja podrazumeva povezivanje zapažanja sa njihovim sopstvenim iskustvima. Kod veoma senzitivnih ljudi zapaža se veća moždana aktivnost insule, dela koji integriše znanje o unitrašnjim stanjima i emocijama. Neki to zovu sedištem svesti, pa tako dolazimo do zaključka da smo mi svesniji onoga što se dešava u nama i oko nas.
Prevelika stimulisanost u pravom smislu reči dovodi do emotivnog zamora jer u kratkom vremenu procesuiramo veliki broj informacija. Posle jednodnevnog izleta, i nismo baš raspoženi da idemo u provod sa društvom, zar ne?
Emocionalna reaktivnost veća je kod senzitivnih osoba jer se raspoloženje bliske osobe koja se nalazi u našem okruženju automatski prenosi na nas. Jednostavnije rečeno: nemamo samo ideju kako se neko drugi oseća; mi se zaista osećamo isto do izvesne mere. Za ovu osobinu zahvalimo se povećanoj aktivnosti moždane kore (med:insula).
Osetljivost na suptilnosti je možda jedna od najčešćih karakteristika koja se ogleda u izuzetnoj oštrini jednog ili više čula (sluh, miris, ukus, dodir, vid). Istog trenutka možemo biti svesni raspoloženja koje u društvu vlada, koliko je svež vazduh u prostoriji, miriše li cveće u vazi…
KARAKTERISTIKE EMOTIVNO PREOSETLJIVIH LJUDI:
- Osetljivi na buku, gužvu;
- Osetljivi na glad, hladnoću, nesigurnost, iscrpljenost, bolest;
- Neophodno im je vreme provedeno u samoći;
- Pod stresom im se šire zenice, menja glas;
- Desna hemisfera mozga je aktivnija;
- Telesne tečnosti sadrže više kortizola;
- Neophodan im je odmor od razmišljanja, više sna;
- Stimulacija može da dođe i iz tela (bol, napetost mišića)…
Emotivnu preosetljivost često dovodimo u vezu sa intuicijom koja je kod ovih osoba naglašenija. Preosetljivost nije nešto čega treba da se plašimo. U nekim slučajevima ona će nas zaštititi, u vidu intuicije i poruke koju dobijamo iz dubina. Kao odgovor na pitanje s početka teksta moramo priznati da je biti emotivno preosetljiva osoba teško- samom sebi. Svakodnevne bitke koje se odvijaju unutar nas umaraju i čine nas anksioznim često bez ikakvog razloga. Čuveno pitanje: Šta ako … treba preformulisati u: Šta ako ne…
Razumevanje našeg načina života od strane bliskih ljudi je od velike važnosti. Drugačije razmišljanje, specifične navike, odnos prema poslu, okolini kao i suočavanje sa stresom samo su neke od ključnih stvari o kojima treba da razgovaramo sa partnerom, roditeljima, prijateljima. Često menjanje planova, razna iznenađenja, napuštanje mesta i događaja koja nam ne prijaju svakako su stvari koje treba poštovati. I, mi to zapravo očekujemo.
Još detalja o ovoj temi možete pročitati na linku :www.hsperson.com
Neke informacije preuzete su iz knjige Elejn Aron: Ranjivost (Psihopolis, 2017).
Foto:Pixabay
3 NAČINA ZAPODIZANJE SAMOPOZDANJA
Događaji koji nas okružuju neminovno utiču na osećanja unutar svakog čoveka. Stres zbog posla, porodični problemi, bolest ili smrt bliske osobe, neprestane kritike, odsustvo pozitivnih stimulacija, ostavljaju tragove na našu podsvest- mentalno ili fizičko zdravlje
Mišljenje da nismo u stanju da izvršavamo svakodnevne obaveze, i propratna anksioznost mogu biti kočnica za napredovanje. Psiholozi tvrde da je pad uobičajena stvar tokom života. Takav pad osetila sam na sopstvenoj koži pre desetak godina kada su mi roditelji preminuli. U početku sam jasno izražavala emocije, posle toga sve manje. Možda sam tu pogrešila, možda ne. Ne znam ni sama. Prijala mi je samoća, pročitala sam veliki broj knjiga iz oblasti psihologije. Pomogle su mi, ali pomogla mi je i volja da sama prođem kroz sve to. O tome u nekom od narednih tekstova.
Samopouzdanje je zapravo procena sopstvenih sposobnosti za borbu sa svim onim čime nas život iskušava. Ono može biti poljuljano negativnim događajima, ali dobra vest je da je uz pomoć određenih tehnika samopomoći lako premostivo.
Uz pad samopouzdanja, najčešće idu i strahovi. Uz loše režirane misli proistekle iz isto toliko loših iskustava dolazimo i do ankioznosti. To je već malo teže rešivi problem jer ume da potraje godinama. Samopouzdanje varira zavisno od onoga šta radimo, godina koje imamo, iskustva, raspoloženja.
SAMOPOŠTOVANJE vs SAMOPOUZDANJE
Samopouzdanje je osećaj emocionalne sigurnosti koju nalazimo u veri u sebe dok Samopoštovanje čine postupci koji dovode do samopouzdanja. Nisko samopoštovanje (NSP) ogleda se u (ne)veri da smo dorasli radnom zadatku; samokritici; identifikaciji sa strahovima; izbegavanju određenih situacija, i dr. Samopouzdranje se vraća kada je problem prevaziđen.
Pod uticajem slabog samopouzdanja i niskog samopoštovanja postajemo:
- Preterano intravertni/ekstravertni (krajnosti);
- Radoholičari/oni koji zaziru od rada (krajnosti);
- Zatvoreni za komplimente;
- Izbegavamo i odugovlačimo događaje, i dr.
KOGNITIVNO-BIHEVIORALNA TERAPIJA (KBT)
Nastala je 60-ih godina prošlog veka, njen osnivač je Aron Bek. Suština je da klijent uz pomoć psihologa pokušava da utiče na promenu mišljenja i stavova o sebi. Temeljno učenje KBT-a glasi da stav o sebi utiče na osećanja na fizičkom nivou čoveka. Na nas ne treba da utiču događaji već načini na koje ocenjujemo određene situacije.
Vi niste vaše misli– Kada razmišljamo da nam ne ide ovo ili ono, da smo neraspoloženi, umorni lako se može desiti da te misli prihvatimo kao činjenicu što je zapravo laž. Na taj način, ne samo da obmanjujemo sebe već i činimo da se osećamo loše. Dodajući prefiks: Mislim da… stvari se menjaju. Rečenica: “Umoran sam” prelazi u “Mislim da sam umoran”. Tako ne prihvatamo naša razmišljanja bez dokaza. Ovaj vid terapije pomaže nam da razvijemo realnu percepciju sebe, razvijemo veru u svoje sposobnosti i realnije sagledamo svet oko nas.
VIZUALIZACIJA
Mašta može puno da pomogne, ali i odmogne. Negativni scenario u glavi može da aktivira fizičke i psihičke simptome u telu poput mučnine, dijareje, glavobolje, osećaja stida i neprijatnosti.
Telo se u tom slučaju ponaša kao da postoji realna opasnost. Ključ je koristiti maštu u predviđanje pozitivnih ishoda određenih situacija. Sportisti često koriste ovaj metod koji je zapravo pozitivna projekcija budućih događaja.
IZLAZAK IZ SIGURNE ZONE
Autori iz oblasti psihologije i psihoterapije savetuju da je za eliminaciju straha, opsesivnih misli, osećanja pogubljenosti, i sličnih stanja jako dobro izaći iz sigurne zone. To podrazumeva suočavanje sa neprijatnim situacijama, mestima, događajima. Cilj je dokazati sebi da problem NE POSTOJI, već je podsvest ta koja predstavlja psihološku barijeru koju um izvršava “zdravo za gotovo”.
Foto:Pixabay
Da je život pesma, ne bi bilo ćutanja…
Gubitak bliske osobe ostavlja duboke tragove na duši. Postoje momenti kada nas sećanje “brecne” na lepe trenutke koje smo provodili sa bližnjima jer sve je nekako još uvek tu-oko nas. Nekada pomislim, bože kao da je sve bilo juče, a sa druge strane toliko ima stvari koje nismo prošli zajedno. Prazninu koju osećamo, niko nikada neće popuniti.
DAJ VREMENU VREMENA
Ne slažem se sa psiholozima koji savetuju da zaokupimo um kako ne bi mislili na ono što nam se dešava. Jedna od vrednih rečenica koju sam zapamtila iz knjiga, bila je: “Daj vremenu vremena“. Dajmo vremena da prođe tuga, isplačimo se, idimo na groblje kada imamo potrebu, budimo neraspoloženi, zatvoreni u četiri zida ukoliko nam to prija… Jer, ma gde otišli, ta osećanja nosimo u sebi.
NIKO TE NIKADA NEĆE VOLETI KAO RODITELJI
U nastavku teksta navešću neke od najupečatljivih stvari koje su se promenile u mom gledanju na život nakon gubitka najbližih osoba.
Postala sam neka nova JA- Sa novim navikama, osećanjima i koncepcijom života. Cenim svaki momenat proveden sa porodicom, prijateljima, partnerom. Shvatam da je život ono što se dešava DANAS.
Žalim što ih nisam bolje poznavala- I provodila više vremena sa njima. Koliko toga bih naučila iz njihovog iskustva.
Drugačije posmatram prijatelje čiji su roditelji živi- Volela bih da sam u njihovoj situaciji, jer dok su oni pored nas, JOŠ UVEK SMO DECA. Nedostaje sigurnost na koju sam navikla.
Niko nikada na ovom svetu neće nas voleti više od roditelja- Imam utisak kao da se jedan potporni zid srušio, konstrukcija bez njega je klimava.
Počinjem da obraćam pažnju na ponašanje odraslih ljudi prema svojim roditeljima- Postavljam pitanje: Kako možeš tako da se obraćaš ocu/majci? Zapitam se, imam li ja pravo na to…
Značajni datumi u životu protkani su setom- Rođendani, Nove godine, godišnjice braka, nisu kao ranije.
Miris poznatog parfema-budi sećanja pa odlutam u neke lepe situacije iz prošlosti.
Malo je prijatelja koji ostaju uz tebe kada je teško. Što i nije loše jer, danas-sutra znaš na koga možeš da računaš (i oni na tebe).
Na smrt gledam sasvim drugačije- Ona je deo života i ne postoji osoba koja ju je prevarila. Strah od smrti je strah od nepoznatog. Više ljudi mi je reklo kako oseća neki neopisiv mir na groblju. Kažu, (daleko bilo) ono ih smiruje.
Potpuno sam sigurna da nas naši najbliži posmatraju iako nisu fizički prisutni. Tako je lakše, jer imam utisak da nisu otišli zauvek…
TUGU PROŽIVLJAVAMO NA RAZLIČITE NAČINE
Nekima prija društvo i podrška, drugi idu sami. Činjenica je da nas takvi događaji menjaju jer se unutar nas odvijaju borbe- sa nama samima. Nekada je bolje, nekada nije.
U svakom slučaju, nismo ista osoba od ranije.
Tekst završavam mudrim rečima koje kažu: Vreme ne leči ništa, samo te nauči da živiš sa tim. I zaista je tako.
Foto:Pixabay
IKIGAI: 10 MUDROSTI ZA SREĆAN ŽIVOT
Poslednjih desetak godina, doživeli smo pravu ekspanziju literature na temu popularne psihologije. Među prvim autorima koji su propagirali savete za uspešan i srećan život bila je Lujza Hej
Njeni sledbenici, mahom kolege sa zapada, napunili su knjižare sličnim savetima. U pitanju su pitke knjige, lagane za razumevanje. Čitaju se u jednom dahu, i sve je donekle “poznato” samo preneto na papir.
S druge strane, mudrost istoka i nekih davnih vremena čini se drugačijom. Volim da kažem da imaju “težinu”. Od Sidarte do Marka Aurelija, Epikteta, Stoičke škole… Sada već govorim i o filozofiji.
Sasvim je normalno da se u određenom trenutku života zapitamo: Koja je svrha našeg postojanja? Da li živimo punim plućima?
Japanski koncept mudrosti kaže da svako ima svoj IKIGAI– svrhu, poentu, cilj u životu. On je u nama, nosimo ga od rođenja do smrti i razlog je zbog kojeg ustajemo svakog jutra, u najboljem slučaju 
Ikigai daje odgovore na ova 4 pitanja:
- Šta volimo?
- U čemu smo dobri?
- Šta je ono što treba svetu u kojem živimo?
- Za šta nam mogu platiti?
Zajednički imenilac ovih stvari je ikigai-smisao ili cilj svakog od nas.
PRAVILA IKIGAI-JA
Kako navodi Ektor Garsija, jedan od autora istoimene knjige, pravila ikigaija kažu:
1.Ostajmo aktivni, nemojmo napuštati rad– jer čovek koji prestane da radi stvari koje voli, gubi životnu energiju.
2. Budimo smireni– jer kada prestanemo da se opterećujemo time da sve mora da se uradi brzo, vreme i život dobijaju novi smisao.
3. Nemojmo jesti do sitosti– jer je 80 % punog stomaka sasvim dovoljna količina hrane koju smo uneli u organizam.
4. Okružimo se dobrim prijateljima– jer se uz nih najlakše zaboravljaju brige.
5. Budimo u formi za sledeći rođendan– jer vežbanje oslobađa seratonin (hormon sreće).
6. Smešimo se– jer nam smeh pomaže da se opustimo.
7. Povežimo se sa prirodom– jer je čoveku predodređeno da živi u skladu sa prirodom.
8. Budimo zahvalni- jer na taj način uvećavamo sreću.
9. Živimo u trenutku– jer to je jedino što imamo. Budućnost je ispred, a prošlost iza nas.
10. Pratimo svoj ikigai– jer oslobađanje strasti podstiče produktivnost, osećaj sreće i zadovoljstva.
Foto:Pixabay, www.mindful-company.com
5 TIPOVA EMOCIONALNIH VAMPIRA-ŠEFOVA
Kada bih svojim rečima trebala da opišem pojam Emocionalnih vampira, definisala bi ih kao persone sa kojima svaki vid razgovora u meni ostavlja osećaj umora, praznine
Umorila sam se, hajde da ovu komunikaciju i druženje završimo što pre. Bolje rečeno-TREBA MI ODMOR, (ili džak za boks)…
Sreća je što kada pređete 40-u možete da birate. I znate šta je ono što vam prija. I, nema veze da li je u pitanju drugarica iz detinjstva ili prijatelj tvog partnera. Slobodni ste da kažete: DOSTA MI JE, ODOH…
Treba biti svestan činjenice da se i najmanje stvari odvijaju baš onako kako treba. I da ništa nije slučajno. Tako je meni, “sasvim slučajno” u jednoj od novosadskih radnji pod ruku zapala knjiga Alberta Bernstina: Emocionalni vampiri na poslu. Došla je u pravo vreme imajući u vidu svakojake probleme koji su bili na radnom mestu.
Ne kažem da je naročito pomogla, jer knjiga ne može da reši postojanje nezgodnog šefa ali definitivno me je upoznala sa njegovom ličnošću. Bio je kombinacija dva emocionalna vampira pa sam donekle primenila strategiju i jednog i drugog (u međuvremenu, napustio je firmu).
U svakoj kompaniji ih ima, razlika je samo u kojoj meri morate da komunicirate sa pritajenom krvopijom. Kako autor knjige kaže, nije ni stvar samo krvi, već emocionalne energije koju izvlače kao najkvalitetniji usisivač današnjice.
OSOBE SA OZBILJNIM POREMEĆAJEM LIČNOSTI
Poznavanje vampira sa kojim imate posla je nužno ali pre svega morate poznavati sebe.
Postoje 5 tipova emocionalnih vampira:
ASOCIJALNI VAMPIRI
Takozvani zavisnici od uzbuđenja koje ne interesuju društvena pravila. Vole seks, drogu i ostale stvari koje stimulišu. Ljudi ih lako prihvataju a osim trenutne zabave i nemaju drugo šta da ponude.
To su persone koje nude suviše dobru priču, hipnotišu nas. Oni ljude u svom životu posmatraju kao nešto što im je potrebno da se prehrane. To su ljudi koji falsifikuju finansijske izveštaje, služe se lažima i uživaju u strahu zaposlenih. Vole da zavode.
ŽELE DA POSTIGNU CILJ KOD ONOGA KO IH SLUŠA
Preporuka: Pitanja nisu dobrodošla, morate se dokazati, ne govorite o poslu van radnog mesta, čuvajte poslovne tajne, najbolje bi bilo napustiti organizaciju asocijalne kulture.
HISTRIONIČNI VAMPIRI (DRAMATIČNI)
Lepo izgledaju, vole pažnju i odobravanje, uvlače se pod kožu. Omiljena reč je MOTIVACIJA.
Pisac kaže da su histrioničari zapravo menadžeri srednjeg nivoa. Imaju ono što generalni voli da vidi: optimizam. Poznata su dva tipa ovih ličnosti: oni koji drže motivacione govore i tipično pasivno-agresivni ljudi koji rešavaju konflikte tako što se prave da oni i ne postoje.
Preporuka: Šlihtajte se, uključite šefa u razgovor, zainteresovano ga slušajte, pokažite da učite i budite pozitivni.
NARCISOIDNI VAMPIRI
Imaju ego do zvezda. Definitivno u svemu naj… Retko kada rade bilo šta što im ne donosi korist.
Dokle god im nešto treba, ponašaće se prema vama kao da ste važna figura u njihovom životu. Ako od vas žele uslugu, recite cenu. Vole osvetu. Ukoliko imate problem sa ulagivanjem-imaćete ga i sa narcisom.
Preporuka: Definišite sopstveni cilj, budite žestoki, prihvatite ličnu korist kao jedini mogući motiv, organizujte “iskušenje”.
OPSESIVNO-KOMPULZIVNE VAMPIRI
Takozvani zavisnici od kontrole nad svim i svačim. Svrha te pažnje je zapravo obuzdavanje asocijalnog vampira koji se krije duboko u ličnosti. Prednost ovih ljudi je ta što, da ih nije, najnezahvalniji poslovi ovog sveta nikada ne bi bili obavljeni. Oni paze da ne skrenemo s puta.
Oni ne uživaju u tome da povređuju druge, ali čuvajte se ukoliko “planirate” da ugozite njihov osećaj kontrole.
Preporuka: Izbegavajte preteće postupke, fokusirajte se na njihov strah umesto na vaš otpor, ne nazivajte ih manijacima za kontrolu, hvatajte beleške, vredno radite, oduprite se njihovim pokušajima da kontrolišu proces.
PARANOIDNI VAMPIRI
Oni sebe smatraju ugnjetenim manjinama. Znaju Istinu i rado će je podeliti sa zaposlenima. Čim im se suprotstavite, postajete izdajnik. Paranoidni šefovi zaista otpuštaju ili vas navode da sami date otkaz. Kod nih je možda najvažnije što su uvek u potrazi za dokazima o odstupanju od pravila, i obično ih pronalaze. Moj bivši šef je na primer pitao zašto nisam donela papir za bolovanje u subotu. A, subotom firma ne radi…
Preporuka: Koristite više moždane centre za prevazilaženje sopstvenih emocionalnih odgovora, pažljivo analizirajte ono što vidite i osećate i onoga što vam se govori.
Photo by rawpixel on Unsplash, Pixabay
Da li je u pitanju samo okruženje u kojem se nalazimo, hobi koji upražnjavamo, posao kojim se bavimo, jedno je važno-osetiti tu tananu nit koja nas čini srećnim.
“Mesto na kojem prošlost ne postoji”
Ali ne u klasičnom smislu, već oslobođeni od svih stvari koje nam ometaju svakodnevicu-problema, briga.
Gde smo sada, a gde bi mogli biti?
Počnimo od toga da je danas 1. januar i da smo doneli odluku da krenemo sa vežbanjem. Da li imamo viziju kakvi želimo da budemo za šest meseci? Ili je u pitanju samo koncept zdrave navike koju želimo da uvrstimo u svakodnevicu, i tu se zaustavljamo?
Šta je ono što nas ispunjava?
Realno gledano, univerzalnog recepta -nema. Nekom prija boravak u prirodi, bavljenje sportom, čitanje knjige, ručni rad, hortikultura, odlazak na wellness. U mom slučaju radi se o plivanju. Osećaj dok se probijam kroz vodu, svaki udisaj i izdisaj. Osluškujem telo. Sama sam, opuštena, ne žurim.
Nedavno mi je na bazenu prišao jedan gospodin i rekao:“Vidi se da uživate“…
Važno je -OSLOBODITI MISLI
Razmišljajući na tu temu, a pre čitanja knjige Nulte granice, uhvatila sam sebe u situaciji kada mi ideje same naviru, postajem kreativna, osmišljavam nove projekte/ideje.
Odakle to? Jednom rečju-umirio se um. Bavi se nekim drugim stvarima, budi se kreativnost. Dragoceno.
Kako kaže autor s početka teksta-Kada ste nula, sve vam je na raspolaganju.Šta to znači?
Situacije koje nas okružuju su zapravo igračke sa kojima se igra naš um da bi smo bili u uvereni da smo MI glavni kreator sopstvenog života. Istina je, mi nismo glavni, i prava čuda se dešavaju onda kada ostavimo te igračke i počnemo da verujemo u jedno mesto unutar nas u kojem nema granica.
Nedavno sam čitala interesantan tekst o mladoj hrvatskoj teniserki Doni Vekić. Devojka potiče iz sportske porodice, baka Lidija bila je profesorka fizičkog vaspitanja, “lansirala ” je Davora Šukera, deda Branko fudbaler, majka atletičarka, brat Bruno fudbaler. Odgajana u sportskom maniru, Dona je pre tenisa trenirala gimnastiku. Povreda ju je udaljila od preskakanja kozlića. Bila je tužna.
U jednom trenutku, zamolila je oca da je odvede na tenis. Bila je to ljubav na prvi pogled, baš onakva kakvom istinska ljubav mora biti – bolna! I s tako povređenom nogom, i bez obzira na to što je reket bio tek niži od nje, a ona imala samo šest godina – rekla je roditeljima: ‘Mama, mama! Tata, tata! To je to’!
Svi imamo nultu granicu-bez obzira na godine, pol. I prava je sreća pronaći je. Ja jesam, i upravljam situacijom da je na nedeljnom nivou imam što češće. Ukoliko mi ne mislimo na sebe, drugi neće. Možda i ne treba.
Da li ste vi našli svoju Nultu granicu?
Foto:Pixabay, Getty, Unsplash