ŠTA NAM SE DESILO?
Ljudi kažu da svaka kriza iznedri nešto dobro, međutim, da li je uvek tako? Smatrala sam da je period kroz koji prolazimo trebao otvoriti neka nova vrata-vrata ljudskosti koja nam kao društvu nedostaju
Posmatrajući svet oko sebe stičem utisak da bi moglo biti bolje, mnogo bolje.
Zašto skrivamo emocije i gde je nestala bliskost?
Zašto “pakujemo” istinu?
Zašto kritikujemo, a ne hvalimo druge?
Zašto smo postali sebični?
Zašto je nekultura pobedila kulturu?
Zašto je forma postala bitnija od suštine?
Zašto pristajemo na kompromise koji su daleko ispod našeg soptvenog minimuma?
Zašto nam komšija više nije najbolji prijatelj?
Zašto u pričama sa prijateljima radije pričamo o problemima?
Zašto nedelja više nije praznik?
Diktira li nam neko da treba biti onako kako ne treba ili smo sami krivi? …
NISAM RAZOČARANA.
PITAM SE: U KOM PRAVCU IDEMO?
U razgovoru sa prijateljima dolazim do zaključka da nam svima nedostaje toplina odnosa sa porodicom, partnerom, društvom. Sve smo to nekada imali. U novije vreme vodimo instant život- konzumiramo instant hranu, donosimo instant odluke, upuštamo se u instant veze. Da li smo takvi zapravo od rođenja i imaju li spoljni faktori baš toliki uticaj na nas danas?
KO SAM JA?
Odgovor na ovo pitanje potražila sam od dr med. Zorana Milivojevića čiju sam knjigu Psihologistički spisi dobila od autora na poklon.
On smatra da svi odgovori na pitanje “Ko sam ja” koje osoba smatra istinitim sačinjavaju njen identitet. A kada neko ima teškoće da odredi samog sebe, tada govorimo o krizi ili konfuziji identiteta. Kada se zapitamo kakva je stvarnost izvan nas: “Kakvi su ljudi?”, “Kakav je svet?”, svi odgovori na pitanja čine naš identitet sveta, pogled na svet ili svetonadzor. Ljudi imaju veoma različite svetonadzore: za neke su drugi ljudi pretežno dobri, za druge pretežno loši; za neke je svet lepo mesto, za druge je hladno i ružno. Svako formira svoj pogled na svet u skladu sa svojim ranim iskustvima, sa tim šta su mu o drugim ljudima i svetu govorili autoriteti kojima je verovao. Dete je otac čoveka-Frojd. Znači li to da bi trebali biti srećni ukoliko smo imali autoritete sa ljudskim vrednostima? Definitivno, da. Ovde prepoznajem ulogu oca, odnosno staratelja kao veoma važnu u razvoju svakog pojedinca.
Milivojević u knjizi govori i o ulozi novca. Mišljenja je da kada ljudi nemaju dovoljno novca da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe-kada žive u zoni relativnog siromaštva-oni povezuju nedostatak novca sa osećanjem životnog nezadovoljstva.
MRZOVOLJA
Još jedna od činjenica koja, po mom mišljenju, ima veze sa temom bloga je mrzovolja. Pisac navodi da postoje dva razloga za mrzovolju (kojoj odolevaju samo deca i mladi). Prvi je kada se ljudi ne osećaju dobro u svojoj koži. Drugi razlog je nezadovoljstvo svojom životnom situacijom, a ne vide načina kako da je promene.
Problem sa mrzovoljnim ljudima je što negativno utiču na druge. Njene agresivne reakcije su često neopravdane ili preterane zato što svu lošu emociju koja je nastala iz jednog razloga, neselektivno “prazne” na ljude sa kojima smo u kontaktu.
ZLURADOST
Od malih nogu izloženi smo raznim pričama, bilo kroz literaturu, bilo kroz filmove, u kojima se na vrlo pojednostavljen način predstavlja borba dobra i zla. Problem sa ovakvim idejama dobra i zla nastaje onda kada se one prenesu u međuljudske odnose. Na našim prostorima je osećanje zavisti glavna podloga za zluradost-smatra ovaj psihooterapeut. Zavist može da bude prepoznata kao takva kod onoga ko je oseća, ali veoma često je nisu svesni ljudi koji je osećaju. Ono čega su svesni jeste da ih neko “jako nervira” iako ne znaju da objasne zbog čega…
DA LI JE LJUBAV LEK ZA SVE?
Ljubav je emocija u čijoj osnovi je emocionalno vezivanje za predmet ljubavi, zbog čega se osoba koja voli oseća povezanom, pripadajućom sa onim što voli.
Mi smo zajednica u dubokoj krizi kojoj je potrebno povratiti kolektivno samopoštovanje i samoljubav-po sistemu ceniti sebe i druge. Zato je veoma važno pronaći pozitivnu reč kojom se opisuje odnos “svoje volim i poštujem, tuđe poštujem”. Kada postoji reč, tada i pojava koju ona označava lakše postaje društvena stvarnost.
Imam utisak da većina ljudi nije potpuno svesna da je život sazdan od trenutka. I da nema reprizu. I da vreme teče. I da nema mesta ružnom ophođenju prema drugima, ružnim mislima, osećanjima. I da je svaki dan jedan mikrosvet koji treba živeti, i proživeti-najbolje što umemo. I da je ključ rešenja duboko u nama i empatiji koja društvu toliko nedostaje…
Foto:Pixabay
IZ LIČNOG UGLA: 10 POKAZATELJA DA JE VREME DA DAŠ OTKAZ
U Srbiji je društveno prihvatljivo i poželjno da radiš u državnoj ustanovi, jer je to SIGURICA iz više razloga: redovna plata, uredno plaćeni porezi i doprinosi, regresi, zagarantovan godišnji odmor u trajanju od 30-ak dana, fleksibilno radno vreme, razne povlastice
Promena posla donekle predstavlja izlazak iz zone komfora.
DA LI JE SUŠTINA OSTATI U SIGURNOJ ZONI? ILI IPAK SVE IMA SVOJU CENU?
Više od 10 godina radila sam u javnom sektoru. Želja za promenom javila se pre recimo 3 godine kada sam najpre sebi postavila ovih nekoliko pitanja:
Voliš li posao koji radiš?
Da li te posao čini zadovoljnom?
Da li se kroz posao razvijaš kao ličnost?
Koje emocije ti se javljaju pri pomisli da ustaješ u 6 ujutro i ideš da radiš?
Možeš li nešto da naučiš od kolega u okruženju sa kojima si u kontaktu 8 sati dnevno?
Uspevaš li nešto da uštediš od posla koji te (ne) ispunjava?
MANJE-VIŠE, NE, NE, PRIMARNA EMOCIJA TUGA, NISAM BAŠ SIGURNA, NE BAŠ…
TADA SHVATAM DA JE DOŠLO VREME ZA PROMENU
Zaključujem da odluka o promeni posla NE SME DOĆI NAGLO.
Te 3 godine pohađala sam različite kurseve, stručno se osposobljavala iz oblasti koje poznajem (i ne poznajem).
Vraća mi se osmeh na lice jer ZNAM DA SAM JOŠ KRATKO VREME U POSTOJEĆEM OKRUŽENJU.
Sve polako počinje da dobija smisao. Posle toliko godina osećam slobodu jer me čeka nešto mnogo bolje. Prisutno je i dodatno samopouzdanje.
DOBRO, GDE SAM TU JA?
Kroz lično usavršavanje iz različitih oblasti mog budućeg poslovnog života, upoznala sam sebe. Kao da sam miljama daleko bila odvojena od sopstvene ličnosti, onog što mi se sviđa, što volim, što me čini ispunjenom. Praktično, zadovoljavala sam formu da je “najboje biti zaposlen u javnom sektoru”. Ne mislim da je to nužno loše, ali sve ima svojih dobrih i manje dobrih strana.
Upisujem se na Koučing gde kroz različite sesije isplivavaju stvari kojih sam donekle bila svesna. Istovremeno i uplašena javno da ih priznam. Prolazi 6 meseci a ja sam sve sigurnija da činim dobru stvar za sebe. Intuicija mi govori da sam na pravom putu.
U to vreme na poslu počinju da se dešavaju, za mene, nimalo prijatne stvari. Mobing je samo jedna od njih. Unutrašnji nemir biva sve izraženiji. Ne mogu da spavam, imam unutrašnju drhtavicu, anksiozna sam… Okolina me ne prepoznaje. Pauzu na poslu provodim sedeći na klupi u Limanskom parku (Klupa plača sam je zvala).
SISTEM PORUČUJE: SADA JE TRENUTAK
Sviće taj dan. Dugo sam čekala. Oblačim se, krećem na posao. Sve mi je svejedno. Dobijam subjektivni osećaj moći. Na dobitku sam. Što bi moj drugar rekao: NEPROCENJIVO. Dve osobe znaju za moj plan, tako i treba da bude. Molim kolege da ubrzaju proces odlaska. Još samo dva dana potrebna su mi da završim administrativnu proceduru.
Ne mogu ispoštovati radno vreme pošte da otpremim dokumentaciju, ispred kopirnice odjednom gužva 🙁 Sve se urotilo protiv mene, razmišljam.
POSLE SVEGA DOLAZI JUNGOV SINHRONICITET
Karl Gustav Jung uspostavio je termin sinhronicitet-a. Smatrao je da postoje događaji koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Neki od nas definišu ih kao situacionu koincidenciju. Ja ne. Jer kada nešto treba da se desi, Univerzum čini sve da tako i bude. U mom slučaju, bio je naklonjen. Hvala mu. Hvala i svima koji su me podržavali u realizaciji odluke za promenom. Hvala i onima koji su govorili: Pa ti baš nisi svoja…
Ja sam sve ubeđenija da je to bila ODLUKA ŽIVOTA. Iz mnogo razloga. Navodim samo neke od njih.
Svestan/a si svojih vrednosti-ljudskih i profesionalnih
Znaš da ćeš sopstvenim znanjem i kompetencijama lako naći bolje radno mesto
Prerastao/la si i posao i ljude sa kojima radiš
Zdravstveno stanje ti je ugroženo
Shvataš da je sedenje na poslu protraćeno vreme (1840 sati bez godišnjeg odmora)
Želja za napretkom veća je od mesečne zarade
Otvoren/a si za nove ideje koje ne možeš da implementiraš na postojećem radnom mestu
Nisi od onih koji će svaku lošu odluku ili predlog prećutati zbog eventualnih posledica
Odluke menadžmenta čine ti se nerazumljivim i smešnim
Koliko god da neki posao valjano uradiš, nije dovoljno za povišicu ili bolje radno mesto.
I tako dalje, verujem da ih ima još i verujem da na prvom mestu treba raditi na sebi.
Svakako da odluku ovog tipa nije lako doneti. Činjenica je da promena na bolje može biti vođena samo unutrašnjom motivacijom, željom i potrebom za ostvarivanjem novih ciljeva koje sami sebi treba da postavimo. Shodno ličnim prioritetima.
Međutim, cena sopstvene slobode ne može se meriti ni sa čim. Ja sam bila potpuno spremna na ovaj korak iz više razloga.
Prvi i osnovni je ljubav prema sebi. Iz te ljubavi, počinju da se dešavaju veličanstvene stvari. Neka tako i ostane.
Foto:Lična arhiva, Pixabay.
ČEMU SU ME NAUČILE TRIDESETE?
Na ideju za pisanje bloga na ovu temu došla sam pre nekoliko dana kada se u društvu povela priča o mladosti, estetskim zahvatima ali i svemu onom što je iza nas
Da li bi se “vratili” u dvadesete, tridesete, ili četrdesete? Tema za razmišljanje. Bila sam dužna sebi, ali i drugima, odgovoriti na postavljeno pitanje.
Ostala bih baš ovde, gde jesam. Iako moja generacija nije imala detinjstvo kao drugi pre svega zbog političke i ekonomske situacije, znali smo se družiti. I izvući najbolje iz svega.
Izlazili smo sa 5 maraka, i to je bilo više nego dovoljno. Pomagali smo jedni druge. Imam utisak da je solidarnost bila na visokom nivou, o empatiji da ne pišem…
Onda su došle tridesete, pa četrdesete. I tu sam, kao i mnogi od vas, naučila lekcije zlata vredne. Upravo zahvaljujući njima, mi smo ono što jesmo danas. Ljudi srednjih godina sa lepim iskustvom. U nastavku teksta, sumiraću gradivo. Redosled zanemarite 🙂
UPOZNALA SAM SEBE
Jedna od najvažnijih lekcija života. Znam šta mi odgovara, šta ne, i u tom pravcu krojim svoj mikro svet. Sada već iskusno kažem NE stvarima, ljudima, postupcima koji mi ne prijaju.
POSAO NIJE ZEC DA POBEGNE
Sjajna rečenica koja sve govori. Prevodim je na “uspori, biće vremena za sve”. Imam utisak da sam trčala uporedo sa poslom, gubeći sebe u moru aktivnosti koje su mogle biti ostavljene za kasnije…
IMAM PRIORITETE
Kako starimo, oni se menjaju pa je dobro proceniti svaku situaciju, u skladu sa tim i naše delanje.
SVE MOGU, NIŠTA NE MORAM
I sve to u pravom smislu reči. Život u sadašnjem trenutku daje mi slobodu odlučuvanja.
VAŽNA JE UNUTRAŠNJA LEPOTA
Iako basnoslovne sume novca trošimo na garderobu i ulepšavanje, druge ljude privućićemo harizmom i unutrašnjom lepotom kojom zračimo. Kako odašilješ, tako ti se vraća-mudrost koja ima toliko duboko značenje.
ZNAM KADA TREBA OTIĆI
Naši životi ispunjeni su dolascima i odlascima. Bilo da su u pitanju prijatelji, porodica, ili partneri. Kada odnos prestaje da bude ono što je bio, vreme je da se okrenemo i odemo. Ne treba živeti formu odnosa, već odnos.
NE UZVRAĆAM ISTOM MEROM
Ipak ću prećutati. Nastavljajući se, gubim energiju koju bih mogla pretvoriti u kreativnost.
NE OSUĐUJEM
Ni ženu na pijaci koja mi nije rekla hvala, ni nekoga ko je iznenada povisio ton. Jer, ko zna kakve su se muke naselile u njegovo biće. Radije pitam, postoji li neki problem koji bi hteo/a da podeli samnom?
TREBA PRIGRLITI ŽIVOT
Svaki trenutak je priča za sebe. Ono što je bilo juče, ne mogu promeniti. Dokle god se opirem neće biti po mom. Inat je čudo i može imati dalekosežne posledice.
NE STIDIM SE DA ISKAŽEM LJUBAV
Nisam pristalica izliva nežnosti prema partneru na javnim mestima, ali držanje za ruku kao u tinejdžerskim danima u meni budi nostalgiju.
NEGUJEM DETE KOJE ŽIVI U MENI
Vesele me komplimenti na račun godina. Volim igru, šalu. Volim i da u gumenim čizmama uletim u baru. Možda je to zato što negujem duh deteta koji je još uvek duboko u meni. Ko zna…
NIJEDNO ZLO I NIJEDNO DOBRO NIJE VEČNO
Ova rečenica i nije neka uteha ako smo u problemu, ali trebalo bi učiti se strpljenju. Počela sam ceniti svaki trenutak i zaključujem da bi trebali biti srećni dok je sve u najboljem redu.
KO ŽELI MOJE DRUŠTVO, NAĆIĆE VREME ZA TO
Činjenica je da živimo ubrzanim ritmom, ali izgovori tipa “nisam stigao/la da ti se javim”, ili “u haosu sam” nisu opravdanje. Želiš da se vidimo, pronaćićeš vreme za to. Ne mora biti ekskluziva, nekada prija i šetnja Kejom kako bi neko rekao-ćutke.
NEGATIVNI LJUDI
Svako ima svojih problema, većih i li manjih. Postoje oni koji o tome razgovaraju sa stručnim licem, i oni koji bi svakom koga sretnu na ulici olakšali dušu. Ne mislim da je to nužno loše, ali selekcija ljudi i situacija je, prema mom mišljenju, obavezna.
HOBI
U životu svakog od nas neophodno je vreme koje posvećujemo hobijima. Ono je hrana za dušu, što bi moja majka rekla. Na ovu temu pisala sam u tekstu pod nazivom Nulta granica. Koliko se čovek lepše oseća kada se bavi radnjama koje voli. Ja sam imala tu sreću da mi hobi postane posao i zahvaljujem Bogu na tome.
STRAHOVI
U jednom periodu plašila sam se svega – od onoga šta donosi sutrašnji dan, do neuspeha … Čuveno pitanje koje sebi postavljam je: Koliko je realno da se to o čemu razmišljaš dogodi? ili Šta je najgore što može da se dogodi? Onda shvatam da su strahovi iracionalni i da ih ne treba hraniti. Postoji jedna vežba koju primenjujem u tim situacijama. Ona se izvodi tako što zamišljate da ste napravili korak napred ili nazad i iz te perspektive posmatrate sebe. U toj situaciji zapravo ne gledate sebe već preplašenog zeca koji se boji života. Često ume da bude i smešno.
VAŽNO JE OSEĆATI SE DOBRO U SVOJOJ KOŽI
I to je pravo svakog od nas. Da bih se osećala dobro, neophodno je da “hranim” svoje telo stvarima i radnjama koje mi prijaju. Nema univerzalne formule, sem ponašati se u skladu sa raspoloženjem i nivoom energije kojom raspolažemo. Plivanje, tenis, čitanje dobre knjige, kafa sa prijateljima- sve je to ok.
UŽIVAM U NESAVRŠENOSTIMA
Često mi izlazak u grad bez šminke na licu i definisane frizure izuzetno prija. Patike ili neku drugu vrstu ravne obuće podrazumevam.
POŠTUJEM KORENE
Posećujem značajna mesta srpske istorije, čitam o tome. Ljudi kažu da to ide “s godinama”. Anglicizmi- ljudi ih sve više koriste. Kako bi poznati sociolog dr Žarko Trebješanin rekao, nije problem upotrebljavati ih s vremena na vreme ali čini se da preterujemo. U novije vreme, uzeli su maha na društvenim mrežama i u svakodnevnom govoru. Da li tuđe mora biti nužno bolje?
VREME PROVEDENO U SAMOĆI
Volim sate rezervisane za sebe. Vodim bogat unutrašnji život- analiziram misli, planiram, razmišljam o svemu. Najbolje zaključke donosim u samoći. Osećaj slobode mi je veoma važan.
SEDENJE U KANCELARIJI JE GUBLJENJE VREMENA
Do nedavno sam radila kancelarijski posao. I sada slobodno mogu da kažem da se život odvijao svugde, samo ne za stolom ispred PC-ja.
RODBINSKI ODNOSI
Trebali bi biti kvalitetni, otvoreni, iskreni. Međutim, to što nam je neko rod ne mora da znači da nam želi dobro. Surovo zvuči, ali tako je.
POŠTUJEM VAŠU POZICIJU, ALI …
… ne poštujem i Vas. Poštovanje se mora zaslužiti.
ODLAZAK NA PSIHOTERAPIJU
Kada sam bila mlađa, pitala sam se kako izgledaju ti čudni ljudi koji posećuju psihoterapeuta? Sada znam da je unutrašnje “čišćenje” neophodno svima.
Mnogo je tu stvari kojima se me naučile tridesete, ali ostaviću nešto i za blog o četrdesetim 🙂
Foto:Privtna arhiva, Pixabay
ZEJTINLIK: PRIČA PET NARODA
Kada sam osmišljavala naslov ovog teksta nisam bila sigurna treba li on da glasi: Tužna priča pet naroda, Priča o ponosu pet naroda ili jednostavno: Priča pet naroda
Jer ono što čovek oseti kada zakorači na vojničko groblje Srba, Francuza, Italijana, Engleza ili Rusa koji su život dali za slobodu, ne može pridevima da se opiše.
Srpsko vojničko groblje posetila sam više puta. Beskrajna tišina s jedne, i buka mnogobrojnih turista s druge strane nije smetala da se vratim u prošlost i odam poštovanje hiljadama hrabrih boraca za slobodu tokom Prvog Svetskog rata.
Veliki rat ili Prvi Svetski rat počeo je 1914. godine i trajao četiri godine. Tom prilikom, sukobile su se sile Antante (Srbija, Crna Gora, Rusija, Francuska, Velika Britanija i Japan) i Centralne sile (Nemačka, Austrougarska, Italija). Nekoliko zemalja naknadno se priključilo prvobitnom sastavu obeju strana. Posledica rata bila je potpuno izmenjena karta Evrope. Pobedi Antante u mnogome su doprineli vojvoda Živojin Mišić, vojvoda Radomir Putnik, vojvoda Stepa Stepanović, vojvoda Petar Bojović, i mnogi drugi…
ĐORĐE MIHAILOVIĆ I PREDRAG NEDELJKOVIĆ
Na ulazu me dočekuje deda Đorđe, čuvar Zejtinlika. Čovek vedrog duha i bogatog iskustva koji turistima godinama priča dugu istoriju ovog mesta. Malo se našali i na račun političara, i to je sasvim ok.
Ukoliko ste posetili Zejtinlik, prvo što ste pročitali bili su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg napisani na kapeli groblja:
Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!
Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!
Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu…
Govor tela i ton kojim deda Đorđe interpretira stihove mogla bih da uporedim sa najfinijom predstavom na daskama koje život znače. Razlika je što on, stihove “oseća”…
Zapaljena sveća i gutljaj rakije po izlasku iz kripte, spada u proceduru koju valja ispoštovati.
U kratkom razgovoru sa Predragom Nedeljkovićem koji već 5 godina brine o održavanju Zejtinlika saznajem da su obaveze oko održavanja ogromne. Fizički rad je naporan jer veliki broj turista svakodnevno posećuje kompleks. Kaže nije lako, ali ide… Predrag živi u Solunu sa porodicom, supruga mu je Grkinja. Priznaje da je ponosan na posao koji radi.
SAVEZNICI
Italijansko groblje bilo je zatvoreno za javnost, dok grobovi engleskih vojnika leže ispod uredno podšišanog travnjaka. Vredni baštovan sklanja svaku nepotrebnu grančicu što deluje neverovatno uredno, komentarišem. Prostranstvom dominira grob Katerine Meri Harlej koja je radila u sanitetskoj misiji te zemlje tokom rata. Bila je heroina i pomagala srpskim borcima. Na njenom grobu, može se videti ne toliko karakterističan krst kod pripadnika engleskih snaga.
Francusko groblje je površinski veliko. Prema nekim procenama, tu je sahranjeno više od 8000 ljudi. Pored Centralnog ulaza na groblje, nalazi se objekat u kojem možete videti istoriju stradanja njihovog naroda u I Svetskom ratu. Fotografije i predmete koji se tamo nalaze vredi pogledati.
Pripadnici Ruskog dobrovoljačkog odreda sahranjeni su u okviru srpskog groblja.
VIŠE OD 20.000 SAHRANJENIH
Na prostranstvu Zejtinlika sahranjeno je više od 20.000 boraca. Najviše ima Francuza (oko 8 000), Srba (više od 7000), Italijana (3500), Engleza (oko 1500) i Rusa (oko 500). Na ulazu u kriptu nalazi se Knjiga sahranjenih, u kojoj su ispisana imena i prezimena srpskih vojnika, vojnički čin i broj. Ima ih oko pet i po hiljada.
KAKO DOĆI DO ZEJTINLIKA?
Laganim hodom od centra Soluna, treba oko sat vremena. Ukoliko idete kolima, Trg Metaksa bi mogao da bude najbolji orjentir. U neposrednoj blizini groblja nalazi se parking. Suvenirnica, u kojoj turisti mogu kupiti literaturu, magnete ili neke druge sitnice za uspomenu je preko puta (neophodno je obratiti pažnju na gust saobraćaj koji tuda prolazi).
Ovom prilikom zahvaljujem domaćinima koji iz dana u dan daju svoj maksimum (možda i više od toga) kako bi svakom posetiocu približili jedan deo priče o stradanju našeg naroda u Prvom svetskom ratu. Na sve to, velika većina nas zasigurno oseća i neizmernu zahvalnost i ponos na svoje korene koji nas prožimaju dok hodamo Zejtinlikom…
Foto:Privatna arhiva