U Srbiji je društveno prihvatljivo i poželjno da radiš u državnoj ustanovi, jer je to SIGURICA iz više razloga: redovna plata, uredno plaćeni porezi i doprinosi, regresi, zagarantovan godišnji odmor u trajanju od 30-ak dana, fleksibilno radno vreme, razne povlastice. Promena posla donekle predstavlja izlazak iz zone komfora.
DA LI JE SUŠTINA OSTATI U SIGURNOJ ZONI? ILI IPAK SVE IMA SVOJU CENU?
Više od 10 godina radila sam u javnom sektoru. Želja za promenom javila se pre recimo 3 godine kada sam najpre sebi postavila ovih nekoliko pitanja:
Voliš li posao koji radiš?
Da li te posao čini zadovoljnom?
Da li se kroz posao razvijaš kao ličnost?
Koje emocije ti se javljaju pri pomisli da ustaješ u 6 ujutro i ideš da radiš?
Možeš li nešto da naučiš od kolega u okruženju sa kojima si u kontaktu 8 sati dnevno?
Uspevaš li nešto da uštediš od posla koji te (ne) ispunjava?
MANJE-VIŠE, NE, NE, PRIMARNA EMOCIJA TUGA, NISAM BAŠ SIGURNA, NE BAŠ…
TADA SHVATAM DA JE DOŠLO VREME ZA PROMENU
Zaključujem da odluka o promeni posla NE SME DOĆI NAGLO.
Te 3 godine pohađala sam različite kurseve, stručno se osposobljavala iz oblasti koje poznajem (i ne poznajem).
Vraća mi se osmeh na lice jer ZNAM DA SAM JOŠ KRATKO VREME U POSTOJEĆEM OKRUŽENJU.
Sve polako počinje da dobija smisao. Posle toliko godina osećam slobodu jer me čeka nešto mnogo bolje. Prisutno je i dodatno samopouzdanje.
DOBRO, GDE SAM TU JA?
Kroz lično usavršavanje iz različitih oblasti mog budućeg poslovnog života, upoznala sam sebe. Kao da sam miljama daleko bila odvojena od sopstvene ličnosti, onog što mi se sviđa, što volim, što me čini ispunjenom. Praktično, zadovoljavala sam formu da je “najboje biti zaposlen u javnom sektoru”. Ne mislim da je to nužno loše, ali sve ima svojih dobrih i manje dobrih strana.
Upisujem se na Koučing gde kroz različite sesije isplivavaju stvari kojih sam donekle bila svesna. Istovremeno i uplašena javno da ih priznam. Prolazi 6 meseci a ja sam sve sigurnija da činim dobru stvar za sebe. Intuicija mi govori da sam na pravom putu.
U to vreme na poslu počinju da se dešavaju, za mene, nimalo prijatne stvari. Mobing je samo jedna od njih. Unutrašnji nemir biva sve izraženiji. Ne mogu da spavam, imam unutrašnju drhtavicu, anksiozna sam… Okolina me ne prepoznaje. Pauzu na poslu provodim sedeći na klupi u Limanskom parku (Klupa plača sam je zvala).
SISTEM PORUČUJE: SADA JE TRENUTAK
Sviće taj dan. Dugo sam čekala. Oblačim se, krećem na posao. Sve mi je svejedno. Dobijam subjektivni osećaj moći. Na dobitku sam. Što bi moj drugar rekao: NEPROCENJIVO. Dve osobe znaju za moj plan, tako i treba da bude. Molim kolege da ubrzaju proces odlaska. Još samo dva dana potrebna su mi da završim administrativnu proceduru.
Ne mogu ispoštovati radno vreme pošte da otpremim dokumentaciju, ispred kopirnice odjednom gužva 🙁 Sve se urotilo protiv mene, razmišljam.
POSLE SVEGA DOLAZI JUNGOV SINHRONICITET
Karl Gustav Jung uspostavio je termin sinhronicitet-a. Smatrao je da postoje događaji koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Neki od nas definišu ih kao situacionu koincidenciju. Ja ne. Jer kada nešto treba da se desi, Univerzum čini sve da tako i bude. U mom slučaju, bio je naklonjen. Hvala mu. Hvala i svima koji su me podržavali u realizaciji odluke za promenom. Hvala i onima koji su govorili: Pa ti baš nisi svoja…
Ja sam sve ubeđenija da je to bila ODLUKA ŽIVOTA. Iz mnogo razloga. Navodim samo neke od njih.
Svestan/a si svojih vrednosti-ljudskih i profesionalnih
Znaš da ćeš sopstvenim znanjem i kompetencijama lako naći bolje radno mesto
Prerastao/la si i posao i ljude sa kojima radiš
Zdravstveno stanje ti je ugroženo
Shvataš da je sedenje na poslu protraćeno vreme (1840 sati bez godišnjeg odmora)
Želja za napretkom veća je od mesečne zarade
Otvoren/a si za nove ideje koje ne možeš da implementiraš na postojećem radnom mestu
Nisi od onih koji će svaku lošu odluku ili predlog prećutati zbog eventualnih posledica
Odluke menadžmenta čine ti se nerazumljivim i smešnim
Koliko god da neki posao valjano uradiš, nije dovoljno za povišicu ili bolje radno mesto.
I tako dalje, verujem da ih ima još i verujem da na prvom mestu treba raditi na sebi.
Svakako da odluku ovog tipa nije lako doneti. Činjenica je da promena na bolje može biti vođena samo unutrašnjom motivacijom, željom i potrebom za ostvarivanjem novih ciljeva koje sami sebi treba da postavimo. Shodno ličnim prioritetima.
Međutim, cena sopstvene slobode ne može se meriti ni sa čim. Ja sam bila potpuno spremna na ovaj korak iz više razloga.
Prvi i osnovni je ljubav prema sebi. Iz te ljubavi, počinju da se dešavaju veličanstvene stvari. Neka tako i ostane.
Foto:Lična arhiva, Pixabay.
PREPORUČUJEMO:
