Ljudi kažu da svaka kriza iznedri nešto dobro, međutim, da li je uvek tako? Smatrala sam da je period kroz koji prolazimo trebao otvoriti neka nova vrata-vrata ljudskosti koja nam kao društvu nedostaju. Posmatrajući svet oko sebe stičem utisak da bi moglo biti bolje, mnogo bolje.
Zašto skrivamo emocije i gde je nestala bliskost?
Zašto “pakujemo” istinu?
Zašto kritikujemo, a ne hvalimo druge?
Zašto smo postali sebični?
Zašto je nekultura pobedila kulturu?
Zašto je forma postala bitnija od suštine?
Zašto pristajemo na kompromise koji su daleko ispod našeg soptvenog minimuma?
Zašto nam komšija više nije najbolji prijatelj?
Zašto u pričama sa prijateljima radije pričamo o problemima?
Zašto nedelja više nije praznik?
Diktira li nam neko da treba biti onako kako ne treba ili smo sami krivi? …
NISAM RAZOČARANA.
PITAM SE: U KOM PRAVCU IDEMO?
U razgovoru sa prijateljima dolazim do zaključka da nam svima nedostaje toplina odnosa sa porodicom, partnerom, društvom. Sve smo to nekada imali. U novije vreme vodimo instant život- konzumiramo instant hranu, donosimo instant odluke, upuštamo se u instant veze. Da li smo takvi zapravo od rođenja i imaju li spoljni faktori baš toliki uticaj na nas danas?
KO SAM JA?
Odgovor na ovo pitanje potražila sam od dr med. Zorana Milivojevića čiju sam knjigu Psihologistički spisi dobila od autora na poklon.
On smatra da svi odgovori na pitanje “Ko sam ja” koje osoba smatra istinitim sačinjavaju njen identitet. A kada neko ima teškoće da odredi samog sebe, tada govorimo o krizi ili konfuziji identiteta. Kada se zapitamo kakva je stvarnost izvan nas: “Kakvi su ljudi?”, “Kakav je svet?”, svi odgovori na pitanja čine naš identitet sveta, pogled na svet ili svetonadzor. Ljudi imaju veoma različite svetonadzore: za neke su drugi ljudi pretežno dobri, za druge pretežno loši; za neke je svet lepo mesto, za druge je hladno i ružno. Svako formira svoj pogled na svet u skladu sa svojim ranim iskustvima, sa tim šta su mu o drugim ljudima i svetu govorili autoriteti kojima je verovao. Dete je otac čoveka-Frojd. Znači li to da bi trebali biti srećni ukoliko smo imali autoritete sa ljudskim vrednostima? Definitivno, da. Ovde prepoznajem ulogu oca, odnosno staratelja kao veoma važnu u razvoju svakog pojedinca.
Milivojević u knjizi govori i o ulozi novca. Mišljenja je da kada ljudi nemaju dovoljno novca da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe-kada žive u zoni relativnog siromaštva-oni povezuju nedostatak novca sa osećanjem životnog nezadovoljstva.
MRZOVOLJA
Još jedna od činjenica koja, po mom mišljenju, ima veze sa temom bloga je mrzovolja. Pisac navodi da postoje dva razloga za mrzovolju (kojoj odolevaju samo deca i mladi). Prvi je kada se ljudi ne osećaju dobro u svojoj koži. Drugi razlog je nezadovoljstvo svojom životnom situacijom, a ne vide načina kako da je promene.
Problem sa mrzovoljnim ljudima je što negativno utiču na druge. Njene agresivne reakcije su često neopravdane ili preterane zato što svu lošu emociju koja je nastala iz jednog razloga, neselektivno “prazne” na ljude sa kojima smo u kontaktu.
ZLURADOST
Od malih nogu izloženi smo raznim pričama, bilo kroz literaturu, bilo kroz filmove, u kojima se na vrlo pojednostavljen način predstavlja borba dobra i zla. Problem sa ovakvim idejama dobra i zla nastaje onda kada se one prenesu u međuljudske odnose. Na našim prostorima je osećanje zavisti glavna podloga za zluradost-smatra ovaj psihooterapeut. Zavist može da bude prepoznata kao takva kod onoga ko je oseća, ali veoma često je nisu svesni ljudi koji je osećaju. Ono čega su svesni jeste da ih neko “jako nervira” iako ne znaju da objasne zbog čega…
DA LI JE LJUBAV LEK ZA SVE?
Ljubav je emocija u čijoj osnovi je emocionalno vezivanje za predmet ljubavi, zbog čega se osoba koja voli oseća povezanom, pripadajućom sa onim što voli.
Mi smo zajednica u dubokoj krizi kojoj je potrebno povratiti kolektivno samopoštovanje i samoljubav-po sistemu ceniti sebe i druge. Zato je veoma važno pronaći pozitivnu reč kojom se opisuje odnos “svoje volim i poštujem, tuđe poštujem”. Kada postoji reč, tada i pojava koju ona označava lakše postaje društvena stvarnost.
Imam utisak da većina ljudi nije potpuno svesna da je život sazdan od trenutka. I da nema reprizu. I da vreme teče. I da nema mesta ružnom ophođenju prema drugima, ružnim mislima, osećanjima. I da je svaki dan jedan mikrosvet koji treba živeti, i proživeti-najbolje što umemo. I da je ključ rešenja duboko u nama i empatiji koja društvu toliko nedostaje…
Foto:Pixabay
PREPORUČUJEMO:
