Prilično pesimistička tema, ujedno i realna. Odlučila sam da pišem o tome nakon godina i iskustva koje sam osetila na svojoj koži. I, ne samo ja već verovatno većina nas
Da je život pesma, ne bi bilo ćutanja…
Gubitak bliske osobe ostavlja duboke tragove na duši. Postoje momenti kada nas sećanje “brecne” na lepe trenutke koje smo provodili sa bližnjima jer sve je nekako još uvek tu-oko nas. Nekada pomislim, bože kao da je sve bilo juče, a sa druge strane toliko ima stvari koje nismo prošli zajedno. Prazninu koju osećamo, niko nikada neće popuniti.
DAJ VREMENU VREMENA
Ne slažem se sa psiholozima koji savetuju da zaokupimo um kako ne bi mislili na ono što nam se dešava. Jedna od vrednih rečenica koju sam zapamtila iz knjiga, bila je: “Daj vremenu vremena“. Dajmo vremena da prođe tuga, isplačimo se, idimo na groblje kada imamo potrebu, budimo neraspoloženi, zatvoreni u četiri zida ukoliko nam to prija… Jer, ma gde otišli, ta osećanja nosimo u sebi.
NIKO TE NIKADA NEĆE VOLETI KAO RODITELJI
U nastavku teksta navešću neke od najupečatljivih stvari koje su se promenile u mom gledanju na život nakon gubitka najbližih osoba.
Postala sam neka nova JA- Sa novim navikama, osećanjima i koncepcijom života. Cenim svaki momenat proveden sa porodicom, prijateljima, partnerom. Shvatam da je život ono što se dešava DANAS.
Žalim što ih nisam bolje poznavala- I provodila više vremena sa njima. Koliko toga bih naučila iz njihovog iskustva.
Drugačije posmatram prijatelje čiji su roditelji živi- Volela bih da sam u njihovoj situaciji, jer dok su oni pored nas, JOŠ UVEK SMO DECA. Nedostaje sigurnost na koju sam navikla.
Niko nikada na ovom svetu neće nas voleti više od roditelja- Imam utisak kao da se jedan potporni zid srušio, konstrukcija bez njega je klimava.
Počinjem da obraćam pažnju na ponašanje odraslih ljudi prema svojim roditeljima- Postavljam pitanje: Kako možeš tako da se obraćaš ocu/majci? Zapitam se, imam li ja pravo na to…
Značajni datumi u životu protkani su setom- Rođendani, Nove godine, godišnjice braka, nisu kao ranije.
Miris poznatog parfema-budi sećanja pa odlutam u neke lepe situacije iz prošlosti.
Malo je prijatelja koji ostaju uz tebe kada je teško. Što i nije loše jer, danas-sutra znaš na koga možeš da računaš (i oni na tebe).
Na smrt gledam sasvim drugačije- Ona je deo života i ne postoji osoba koja ju je prevarila. Strah od smrti je strah od nepoznatog. Više ljudi mi je reklo kako oseća neki neopisiv mir na groblju. Kažu, (daleko bilo) ono ih smiruje.
Potpuno sam sigurna da nas naši najbliži posmatraju iako nisu fizički prisutni. Tako je lakše, jer imam utisak da nisu otišli zauvek…
TUGU PROŽIVLJAVAMO NA RAZLIČITE NAČINE
Nekima prija društvo i podrška, drugi idu sami. Činjenica je da nas takvi događaji menjaju jer se unutar nas odvijaju borbe- sa nama samima. Nekada je bolje, nekada nije.
U svakom slučaju, nismo ista osoba od ranije.
Tekst završavam mudrim rečima koje kažu: Vreme ne leči ništa, samo te nauči da živiš sa tim. I zaista je tako.
Foto:Pixabay
PREPORUČUJEMO:
